Са најбољим другом на венчању
Није ово текст о личном примеру као у филму са Џулијом Робертс ,,Венчање мог најбољег друга"! :DDD
Уф што ми је мука кад морам да идем на свадбена весеља...
Не волим то лицимерје...
Обожавам део са трубачима и обичајима, кад идемо по младу, барјаци кад се виоре, трубимо и певамо уигран репертоар у колима... Затим сама церемонија склапања брака и то је то.
Оно блесаво сечење торте, и заједнички залогај за рад будућег дељења свега слатког и горког у браку ми је тотални - БЉАКС!
Узела бих најрадије микрофон и рекла: дај не серите.
Мада то редовно кажем на глас пред свима.
Заболе ме.
На трећој препреци ће већ да настане пукотина у тој идиличној брачној заједници. А шта ћемо кад западну у финансијски колабс... болест... физичку немогућност испуњавања брачних дужности у кревету... прве преваре... платонске, а са неком стотом и физичка...
Не зна се да ли је горе живети са претпоставком да те је некад у неком тренутку безнађа партнер преварио који ти се пред Богом, људима и свим узвишењима заклео на Љубав вечну...
Или је горе та интуиција или нове бактерије у интимном вешу или кад ти призна у очи - па боље гркљан да ти је одмах пресекао на живо него да чујеш то признање.
И ето шта буде после тих спректакуларних венчања на које људи пукну лову и емоције и углед у друштву.
О новим обичајима да не говорим, нити их памтим нити их бројим.
Ја сам дете са села, у Србији одрасла, на брдовитом Балкану. Не сећам се тог модемског "првог плеса младенаца" који се изводи уз неки валцер, баладу или страну музику.
Брате мој, од вајкада се знало:
или трубачи разваљују са својим громогласним звуком или пи*и Моравац или Ужичко коло. Не знам који К се сада наш народ тако прави префињен.
Мука али мука ми је од тог лицимерја.
Или кад треба бирати партнера за тај први шугави плес ааааајмееее па мени се стомак окрене 106 пута као центрифуга у секунди. Не бирам ја, мене бирају, и сад ја морам да будем лицимерна... не могу!
Не знам и не умем с неким да идем у пару на било какав догађај а по најмaње на свечаностима које су ипак изнад свих других глупих друштвених забава.
Искључиво инкогнито идем.
Као и на сва моја путовања и аватурисања.
Јер до сада нисам још ни у својој родбини нашла сличну особу с којом бих могла да се отиснем на путе далеке а да не морам да објашњавам губећи време и речи зашто је БАШ ово а НЕ оно добро за обилазак и уживање у максимално искориштеном одмору.
Али гхм... хајде, постоји једно мало али...
Деси се да се на свадбама сретнем са мојим супер ортацима, с којима сам сито и решето прошла за пола живота. Никада не именујем једну особу као најбољег друга, јер их моја душа све подједнако воли - много узвишеније од обичног пријатељства а сви су они заслужно заузели место у мом животу. Баба је сумњала да ме је некада неко од њих 'стартовао' или да смо ушли у неки флерт, рекох јок, баш их због тога волим и врло радо, на прву лопту се виђам са њима управо из тог битног разлога - никада ми нису предлагали да будемо у вези.
Покојна мајка, ме је пар пута питала за једног другара из мојих студентских дана проведених у НС, зашто се никада нисам забављала са њим. Поготово је навијала за нас док сам је дворила у селу надомак Суботице. Рекох, дај бре мама, куд сад с њим да се забављам - ем нисмо близу, ем се не виђамо, ем и не бих имала времена да му се посветим.
- Изговори. Знам те - није те привукао физички на прву лопту.
- Па није... презгодан је и преинтелигентан, али....
- ???
- Има боље трепавице од мене! Нећу! Баш ме брига!
- Хахахахахахаха јоооој јединице моја... страшно си размажена, а баш смо те гурали од нас у живот, у ватру, да се очеличиш...
- Ех... џаба... то је урођена мана јединаца.
Наиме, дошла сам на наговор на свадбу.
Боље да нисам.
Не могу ове године алкохол ни да омиришем, огадио ми се, тешко га подносим од јануара 2019. Ваљда од како сам њу изгубила од краја 2015. до средине 2018. сам могла на слављима да узимам домаћу жестину а да ми ништа не буде. Бол, бол, бол изнутра ме је пржила а ја ту бол испирала сам домаћом ракијом.
Овде нисам могла да прогутам жестину па да лакше сварим сву ту уштогљеност и лицимерје. Таман кад је требао да почне фамозни први плес младенаца, ја сам се покупила и да кренем, другар ме дохвати за руку.
Рекох, пусти ме, кренула сам...
- ...знам, стегнућу ти још јаче руку - не бежи! Не смеш, суочи се, одглуми ако треба, али остани бар због мене.
- Нећу! Не могу, погледај ове твоје цурице около, бирај коју год хоћеш, батали мене, моји рози снови су прошли...
Реално ни маштати не могу да ће бити боље.
Сад ће родитељи младенаца да плешу.
Сви сређени, скоцкани, насмејани... ма само серу да ће тој деци бити боље!
Што им нико не каже оно што ја видим?!
Неће бити срећни!
Лажу, сви лажу!
Чим из мене навире оволика ерупција емоција и суза у души а затим низ лице, неће им се добро писати...
Ја не могу у њихову част да плешем, не могу, не могу...
Не могу толико лицимерна да будем... кад вррррло доооообро знам шта их чека. Нажалост.
Како нико од њих не види шта се крије иза тог анђеоског лица и крхког тела нежне младе... Сиротица није прекаљена, Живот ју је до сада мазио, Господе Боже, како људи ни мало нису свесни шта је чека ако не од вечерас али од сутра...
А он... смуууушен у пи*ку материну.
При првој препреци ће отрчати код мајке која је ту дошла нацифрана, хормонално су јој груди сад подивљале, носи брусхалтере ххл величине. На њима ће ускоро тешити сина. Ма види му се по бејби фаци. Балавац је у душу, неће се он снаћи у браку. Одаће се или ће га одати...
Не иде то тако...
А ја ако ћу ћутати, радије ћу побећи, него да будем присутна...
Не могу...
Не могу против себе...
Зауставио ме је.
Да не правимо сцену.
- Брате мој, погледај ове твоје клинке, па свака бих хтела да ти се наслони на груди уз баладу.
- Можда, али Тићо, ово је наша песма. Моја и твоја. Заборавила си?
Не.
Никада.
Кад сам је први пут чула одушевила сам се, а онда мало поразмислила... позната ми је, ма могу да се закунем да сам је раније чула.
Да... кад сам се сетила са ким сам је први пут чула а нисам заплесала, он је био ту. Мој ортак, моја другарчина, моја људина. Само ме је дохватио, шчепао, ни поглед нисам успела да спустим. Боже, колико ме је тад први пут уз ту песму стегао, згрлио, није било шанси да му се опирем, враћао ми је полако веру и наду у живот. Његова висока рамена и чврсте груди су ме препородиле за тих пар минута. Плус још дивна музика и текст... својеврсни лек за сваку тугу.
Човек за ког одговорно тврдим да је најзгоднији фрајер у граду, највећи бекрија и каваљер, који сваки излазак пропрати са најлепшом ружом. Никада се нисам поред њега осетила мање женственом иако сам му више брат од другарице него обична другарица која ће увек имати разумевања за његове поступке и тајне.
Увек је прави џентлмен и џек. Кад излазимо са провереним, нашим дугогодишњим друштвом он је најопуштенији, све му је дозвољено, нико му не се*е нешто, нико не броји чаше нити паре а вазда је насмејан. Да му неко понуди чаробну моћ на један дан, знам да би као највећи клинац пожелео да цео свет буде насмејан и весео бар упола колико он ту сада са нама.
Али кад доведе те неке његове нове цице... ал се клима мења. Ми смо уиграни, знамо које су наше приче, песме, погледи, зезанције, трачеви, а пиздитиси са стране само расту. А брате, који к оне пизде, није ми јасно?! Зна се због чега је са њима и због чега су оне са њим. Не треба им пуно да се одају, а сад он ако је луд, остаће са њима, ако не... астала виста бејби. Он са тобом ништа не губи, а ти си изгубила златну коку. Да си му пружала у изобиљу љубави и пажње колико он теби, не би трчао нама већ теби.
Мало сурово ово кажем, али немам ја више длаке на језику.
Мој језик сече.
И мене су исекли, нажалост, најближи.
Наше су славе, наша су дружења, наше су прославе и концерти од маленог града у провинцији до светских метропола. Где нас ветар однесе и адреналин понесе. А оне нека пизде у своја четири зида - јер тамо оне праве љубави која је њему требала, није пружена у минулом периоду. А ти без пардона пред нама да га критикујеш за велике износе, не дозвољава прво, основна кулутра образовања (коју очигледно ни у школи није стечена нити у кући) а затим ни твој новчаник ма колико био празан а разађујеш сестро колико је и наша Влада изнела да је просечна месечна зарада у Србији (ето постоје и такви болиди).
По најмање, али по најмање ће се он са таквом отиснути на неки пут изненађења. Можда је и био раније, док је била умиљато маче с почетка приче... али после приказивања правог лица спонзоруше... Јесте, ја сам прва која ће га у очи погледати кад будемо на кафи и рећи да ту ујдурму пресече, јер аман да ли је то нормално неко да ти зине на твој новчаник... још онако пред нама, пар пута... мислим, 'ало, прикочи...
Аман заман...
'Ајде да је нека стока од човека у питању, не бих се ни најмање потресла, али оног ко је душа моје душе - па има да му разрогачим очи и зенице. Баз пардона.
,, ...први корак свој поклонио бих теби
да те нема света угледао не бих,
прве речи, прве песме, ја бих теби отпевао...
да се опет родим, живот бих ти дао..."
- 'Ај'е не лажи...
- Шта сам те слагао?
- Ово је Синанова песма?
- Јесте...
- ...знам да сам је раније негде чула.
- Знам, претпоставио сам. Зато те увек стегнем, као и кад наручујеш Зоричине песме. Нема плакања или кнедли у грлу.
- Нема, мили, нема... знаш да не могу крај тебе а да не будем весела.
Боже...
Колико се ја одморим за тих 5 минута на његовима раменима, само док ми је лева шака на његовој плећки и савршено испегланим кошуљама. Не знам шта да ми у том тренутку поклоне, сва блага овога света, не бих се мењала. Кад год сам била у неком срa*у, први је био, одмах је дотрчао па макар целу ноћ негде банчио. Или одмах ујутру долази првим летом до мене, својима се ни не јави да цео дан проведе лудирајући се по граду са мном. Био је увек први да ме загрли и дуго, дуго тако држи у загрљају.
Никада али никада није рекао да је утрнуо, или да ме замоли да се померим, преместим, другачије намести...
Не, никада, стварно...
Увек је био људина и по. Људска громада.
И како ја њега данас да не браним?
И од најмање глупости а камо ли очерупаних глупача које желе да се ките туђим перјем.
Све има своју цену.
,,Брат за брата, свима из ината!"
Уф што ми је мука кад морам да идем на свадбена весеља...
Не волим то лицимерје...
Обожавам део са трубачима и обичајима, кад идемо по младу, барјаци кад се виоре, трубимо и певамо уигран репертоар у колима... Затим сама церемонија склапања брака и то је то.
Оно блесаво сечење торте, и заједнички залогај за рад будућег дељења свега слатког и горког у браку ми је тотални - БЉАКС!
Узела бих најрадије микрофон и рекла: дај не серите.
Мада то редовно кажем на глас пред свима.
Заболе ме.
На трећој препреци ће већ да настане пукотина у тој идиличној брачној заједници. А шта ћемо кад западну у финансијски колабс... болест... физичку немогућност испуњавања брачних дужности у кревету... прве преваре... платонске, а са неком стотом и физичка...
Не зна се да ли је горе живети са претпоставком да те је некад у неком тренутку безнађа партнер преварио који ти се пред Богом, људима и свим узвишењима заклео на Љубав вечну...
Или је горе та интуиција или нове бактерије у интимном вешу или кад ти призна у очи - па боље гркљан да ти је одмах пресекао на живо него да чујеш то признање.
И ето шта буде после тих спректакуларних венчања на које људи пукну лову и емоције и углед у друштву.
О новим обичајима да не говорим, нити их памтим нити их бројим.
Ја сам дете са села, у Србији одрасла, на брдовитом Балкану. Не сећам се тог модемског "првог плеса младенаца" који се изводи уз неки валцер, баладу или страну музику.
Брате мој, од вајкада се знало:
или трубачи разваљују са својим громогласним звуком или пи*и Моравац или Ужичко коло. Не знам који К се сада наш народ тако прави префињен.
Мука али мука ми је од тог лицимерја.
Или кад треба бирати партнера за тај први шугави плес ааааајмееее па мени се стомак окрене 106 пута као центрифуга у секунди. Не бирам ја, мене бирају, и сад ја морам да будем лицимерна... не могу!
Не знам и не умем с неким да идем у пару на било какав догађај а по најмaње на свечаностима које су ипак изнад свих других глупих друштвених забава.
Искључиво инкогнито идем.
Као и на сва моја путовања и аватурисања.
Јер до сада нисам још ни у својој родбини нашла сличну особу с којом бих могла да се отиснем на путе далеке а да не морам да објашњавам губећи време и речи зашто је БАШ ово а НЕ оно добро за обилазак и уживање у максимално искориштеном одмору.
Али гхм... хајде, постоји једно мало али...
Деси се да се на свадбама сретнем са мојим супер ортацима, с којима сам сито и решето прошла за пола живота. Никада не именујем једну особу као најбољег друга, јер их моја душа све подједнако воли - много узвишеније од обичног пријатељства а сви су они заслужно заузели место у мом животу. Баба је сумњала да ме је некада неко од њих 'стартовао' или да смо ушли у неки флерт, рекох јок, баш их због тога волим и врло радо, на прву лопту се виђам са њима управо из тог битног разлога - никада ми нису предлагали да будемо у вези.
Покојна мајка, ме је пар пута питала за једног другара из мојих студентских дана проведених у НС, зашто се никада нисам забављала са њим. Поготово је навијала за нас док сам је дворила у селу надомак Суботице. Рекох, дај бре мама, куд сад с њим да се забављам - ем нисмо близу, ем се не виђамо, ем и не бих имала времена да му се посветим.
- Изговори. Знам те - није те привукао физички на прву лопту.
- Па није... презгодан је и преинтелигентан, али....
- ???
- Има боље трепавице од мене! Нећу! Баш ме брига!
- Хахахахахахаха јоооој јединице моја... страшно си размажена, а баш смо те гурали од нас у живот, у ватру, да се очеличиш...
- Ех... џаба... то је урођена мана јединаца.
Наиме, дошла сам на наговор на свадбу.
Боље да нисам.
Не могу ове године алкохол ни да омиришем, огадио ми се, тешко га подносим од јануара 2019. Ваљда од како сам њу изгубила од краја 2015. до средине 2018. сам могла на слављима да узимам домаћу жестину а да ми ништа не буде. Бол, бол, бол изнутра ме је пржила а ја ту бол испирала сам домаћом ракијом.
Овде нисам могла да прогутам жестину па да лакше сварим сву ту уштогљеност и лицимерје. Таман кад је требао да почне фамозни први плес младенаца, ја сам се покупила и да кренем, другар ме дохвати за руку.
Рекох, пусти ме, кренула сам...
- ...знам, стегнућу ти још јаче руку - не бежи! Не смеш, суочи се, одглуми ако треба, али остани бар због мене.
- Нећу! Не могу, погледај ове твоје цурице около, бирај коју год хоћеш, батали мене, моји рози снови су прошли...
Реално ни маштати не могу да ће бити боље.
Сад ће родитељи младенаца да плешу.
Сви сређени, скоцкани, насмејани... ма само серу да ће тој деци бити боље!
Што им нико не каже оно што ја видим?!
Неће бити срећни!
Лажу, сви лажу!
Чим из мене навире оволика ерупција емоција и суза у души а затим низ лице, неће им се добро писати...
Ја не могу у њихову част да плешем, не могу, не могу...
Не могу толико лицимерна да будем... кад вррррло доооообро знам шта их чека. Нажалост.
Како нико од њих не види шта се крије иза тог анђеоског лица и крхког тела нежне младе... Сиротица није прекаљена, Живот ју је до сада мазио, Господе Боже, како људи ни мало нису свесни шта је чека ако не од вечерас али од сутра...
А он... смуууушен у пи*ку материну.
При првој препреци ће отрчати код мајке која је ту дошла нацифрана, хормонално су јој груди сад подивљале, носи брусхалтере ххл величине. На њима ће ускоро тешити сина. Ма види му се по бејби фаци. Балавац је у душу, неће се он снаћи у браку. Одаће се или ће га одати...
Не иде то тако...
А ја ако ћу ћутати, радије ћу побећи, него да будем присутна...
Не могу...
Не могу против себе...
Зауставио ме је.
- Брате мој, погледај ове твоје клинке, па свака бих хтела да ти се наслони на груди уз баладу.
- Можда, али Тићо, ово је наша песма. Моја и твоја. Заборавила си?
Не.
Никада.
Кад сам је први пут чула одушевила сам се, а онда мало поразмислила... позната ми је, ма могу да се закунем да сам је раније чула.
Да... кад сам се сетила са ким сам је први пут чула а нисам заплесала, он је био ту. Мој ортак, моја другарчина, моја људина. Само ме је дохватио, шчепао, ни поглед нисам успела да спустим. Боже, колико ме је тад први пут уз ту песму стегао, згрлио, није било шанси да му се опирем, враћао ми је полако веру и наду у живот. Његова висока рамена и чврсте груди су ме препородиле за тих пар минута. Плус још дивна музика и текст... својеврсни лек за сваку тугу.
Човек за ког одговорно тврдим да је најзгоднији фрајер у граду, највећи бекрија и каваљер, који сваки излазак пропрати са најлепшом ружом. Никада се нисам поред њега осетила мање женственом иако сам му више брат од другарице него обична другарица која ће увек имати разумевања за његове поступке и тајне.
Увек је прави џентлмен и џек. Кад излазимо са провереним, нашим дугогодишњим друштвом он је најопуштенији, све му је дозвољено, нико му не се*е нешто, нико не броји чаше нити паре а вазда је насмејан. Да му неко понуди чаробну моћ на један дан, знам да би као највећи клинац пожелео да цео свет буде насмејан и весео бар упола колико он ту сада са нама.
Али кад доведе те неке његове нове цице... ал се клима мења. Ми смо уиграни, знамо које су наше приче, песме, погледи, зезанције, трачеви, а пиздитиси са стране само расту. А брате, који к оне пизде, није ми јасно?! Зна се због чега је са њима и због чега су оне са њим. Не треба им пуно да се одају, а сад он ако је луд, остаће са њима, ако не... астала виста бејби. Он са тобом ништа не губи, а ти си изгубила златну коку. Да си му пружала у изобиљу љубави и пажње колико он теби, не би трчао нама већ теби.
Мало сурово ово кажем, али немам ја више длаке на језику.
Мој језик сече.
И мене су исекли, нажалост, најближи.
Наше су славе, наша су дружења, наше су прославе и концерти од маленог града у провинцији до светских метропола. Где нас ветар однесе и адреналин понесе. А оне нека пизде у своја четири зида - јер тамо оне праве љубави која је њему требала, није пружена у минулом периоду. А ти без пардона пред нама да га критикујеш за велике износе, не дозвољава прво, основна кулутра образовања (коју очигледно ни у школи није стечена нити у кући) а затим ни твој новчаник ма колико био празан а разађујеш сестро колико је и наша Влада изнела да је просечна месечна зарада у Србији (ето постоје и такви болиди).
По најмање, али по најмање ће се он са таквом отиснути на неки пут изненађења. Можда је и био раније, док је била умиљато маче с почетка приче... али после приказивања правог лица спонзоруше... Јесте, ја сам прва која ће га у очи погледати кад будемо на кафи и рећи да ту ујдурму пресече, јер аман да ли је то нормално неко да ти зине на твој новчаник... још онако пред нама, пар пута... мислим, 'ало, прикочи...
Аман заман...
'Ајде да је нека стока од човека у питању, не бих се ни најмање потресла, али оног ко је душа моје душе - па има да му разрогачим очи и зенице. Баз пардона.
,, ...први корак свој поклонио бих теби
да те нема света угледао не бих,
прве речи, прве песме, ја бих теби отпевао...
да се опет родим, живот бих ти дао..."
- 'Ај'е не лажи...
- Шта сам те слагао?
- Ово је Синанова песма?
- Јесте...
- ...знам да сам је раније негде чула.
- Знам, претпоставио сам. Зато те увек стегнем, као и кад наручујеш Зоричине песме. Нема плакања или кнедли у грлу.
- Нема, мили, нема... знаш да не могу крај тебе а да не будем весела.
Боже...
Колико се ја одморим за тих 5 минута на његовима раменима, само док ми је лева шака на његовој плећки и савршено испегланим кошуљама. Не знам шта да ми у том тренутку поклоне, сва блага овога света, не бих се мењала. Кад год сам била у неком срa*у, први је био, одмах је дотрчао па макар целу ноћ негде банчио. Или одмах ујутру долази првим летом до мене, својима се ни не јави да цео дан проведе лудирајући се по граду са мном. Био је увек први да ме загрли и дуго, дуго тако држи у загрљају.
Никада али никада није рекао да је утрнуо, или да ме замоли да се померим, преместим, другачије намести...
Не, никада, стварно...
Увек је био људина и по. Људска громада.
И како ја њега данас да не браним?
И од најмање глупости а камо ли очерупаних глупача које желе да се ките туђим перјем.
Све има своју цену.
,,Брат за брата, свима из ината!"
Коментари
Постави коментар