Шушка лишће...
Јесен у мојој Суботици... <3
Дошла је.
Донео ју је јуче ујутру снажан ветар који је сатима и сатима дувао. Тмурно је било целог дана као да смо у Лондону. Слушам тв јављају као да се Србија простире на два континента, на југу Србије у Пироту је сунчано и температура је +30 степени Целзијуса.
Баш ме брига, савршено уживам у јесени код нас на северу Бачке, ушушкала сам се у омиљени сиви џемпер и вунени прекривач...
Не могу више да трчим негде нити ми се било шта даје да радим ужурбано. Викенд је, зову ме да изађем, рекох не могу, покварићу овај дивни ма предивни осећај у себи... Желим да се дете у мени радује. Желим цео дан да кувам и печем, пишем дневнике, бојим и увесељавам своје скице и планове на великом папиру...
За то живим... сада.
Другога ми нема, нема више да ме зову 'ајде тегле да сносиш са тавана пекмез да правимо и ајвар... Село моје, ти ми тако слатко недостајеш са свим својим чарима, плодовима и успоменама најлепшег детињства...
Пре неко вече седим са другарицом испред зграде, на љуљашкама и до мојих стопала се докотрља кестен... О среће моје драге, кад сам га угледала! Одмах сам га подигла са тла... Сигурно се нећу једно време од њега одвајати. Тако сам раније, док сам се са колегиницама шетала Калемегданом, увек узимала отпали кестен и дуго га чувала у торби као амајлију. Као оно нешто моје што ме подсећа на детињство, село, школу, први разред, "мој" први јесењи рад - петао направљен од јесењих плодова са тла. Морали смо да налепимо што више и што шаренијих и различитих трава, лишћа, зрна кукуруза и жита, гранчица, без употребе бојица или темпера...
Ја нисам уопште била одушевљена са тим, чак сам сметлула то и са ума... Сећам се да сам устала и дошла код маме на посао а она урадила "мог" петла! Готов, леп у својој раскоши као прави правцати, само је фалило да закукуриче!
Ја трљам окице, не верујем...
Да ли је могуће...
Да ли је могуће...
Господе Боже, што сам се збунила, ни замуцала нисам, само сам ћутала отворених уста...
Како се сирота моја мајка потрудила... Она се толико разиграла и дала у то, да то уради на послу, док ради са људима и парама од 7.00 ч. а већ је све било готово у 8.30 ч.
О Господе Боже... Само кад се сетим, како је изашла из поште, још да погледа по травњаку имали ли још шта занимљиво да прилепи на рад.
А ја...
Ћутим, ли ћутим...
Убила ме срамота што нисам малтене ни запамтила шта имам за домаћи задатак... Само сам се сетила да имамо 2 недеље форе то да урадимо.
А мени моја мајчица одмах направила...
Јој Господе Боже, како је она имала у својој души велику лепезу шарених боја... Тако је била весела и разиграна кад смо '94. доселили у њено село, макар живели нас троје у најмањој кућици на свету, али само да је наша и да смо сво троје на окупу. Живела је за ту срећу, зато ју је ништа није могло спречити да се било шта уради. Зато није тада видела неку препреку, брану да се нешто не уради. Све је грабила сама да уради. Њена наследна црта креативности је долазила све више до изражаја. Њени Благојевићи сви имају у рукама велики дар креативности, а поготово цела мушка грана прави читаве склуптуре од дрвета. Шака, женско тело са свим верним облинама или пукша да се изреже у дрвету - им је најмањи проблем. Преко зиме они само нижу своје радове од тог талента. Ја никада то нисам пробала, ко зна, можда и ја то умем, али... Каква сам лења, открићу тај таленат у позним годинама.
Али моја мајка срећа није била лења. Била је тада препуна живота. Препуна ентузијазма у својим дивним ретро хаљинама. Враћам се покуњена из школе а она ми иде у сусрет у раскошној розе хаљини на црне туфне, црна крагна, такав кајиш, ташна у руци, ципеле... Озари ме у моменту, да ми снаге та слика и призор... Као Мерлин Монро да сам угледала док раздрагано шета њујоршким авенијама које су обојене топлом жутом јесени, а не да је у питању сеоска стазица од школе до куће.
Уживали смо и у јесени док смо живели у граду. Водили су ме наизменично у шетње да ли по крају, Кертварошу, или на игралиште иза школе или до центра града... Моја Суботица је одувек била питома и мирна, наши суграђани су радо увек уживали у јесени, ма колико она некада уме да буде тмурна. Тада је радила чувена Зелена фонтана, Равел, Београђанка, Робна кућа Центар... Ах колико ме је мајка пута водила по бутицима и куповала квалитетне костиме и комплете, које и ја данас радо носим у пословним приликама.
А сада...
Волим увече да се прошетам центром...
Имамо романтичну расвету дуж целог корзоа, шеталишта и у ширем центру града...
Зађем кад кад по радњама, више по књижарама па седнем у локални кафић који одише барокним стилом. Кад су реновирали тај део старе палате, одмах сам ту дотрчала и нашла "своје" место - сто за двоје, покрај прозора одакле могу да гледам шеталиште и овај пут неку другу фонтану, док са саговорником(цима) испијам увек једно те исто - чај од јабуке са циметом.
И јесен за мене може да почне.
И да се препустим маштањима, да сам можда некада у неком прошлом животу у овој палати долазила на балове и плесала валцере од јесени до пролећа, када би њихова сезона трајала на радост многих фрајли и џентлмена.
Ах...
(крај септембра 2018.)
Дошла је.
Донео ју је јуче ујутру снажан ветар који је сатима и сатима дувао. Тмурно је било целог дана као да смо у Лондону. Слушам тв јављају као да се Србија простире на два континента, на југу Србије у Пироту је сунчано и температура је +30 степени Целзијуса.
Баш ме брига, савршено уживам у јесени код нас на северу Бачке, ушушкала сам се у омиљени сиви џемпер и вунени прекривач...
Не могу више да трчим негде нити ми се било шта даје да радим ужурбано. Викенд је, зову ме да изађем, рекох не могу, покварићу овај дивни ма предивни осећај у себи... Желим да се дете у мени радује. Желим цео дан да кувам и печем, пишем дневнике, бојим и увесељавам своје скице и планове на великом папиру...
За то живим... сада.
Другога ми нема, нема више да ме зову 'ајде тегле да сносиш са тавана пекмез да правимо и ајвар... Село моје, ти ми тако слатко недостајеш са свим својим чарима, плодовима и успоменама најлепшег детињства...
Пре неко вече седим са другарицом испред зграде, на љуљашкама и до мојих стопала се докотрља кестен... О среће моје драге, кад сам га угледала! Одмах сам га подигла са тла... Сигурно се нећу једно време од њега одвајати. Тако сам раније, док сам се са колегиницама шетала Калемегданом, увек узимала отпали кестен и дуго га чувала у торби као амајлију. Као оно нешто моје што ме подсећа на детињство, село, школу, први разред, "мој" први јесењи рад - петао направљен од јесењих плодова са тла. Морали смо да налепимо што више и што шаренијих и различитих трава, лишћа, зрна кукуруза и жита, гранчица, без употребе бојица или темпера...
Ја нисам уопште била одушевљена са тим, чак сам сметлула то и са ума... Сећам се да сам устала и дошла код маме на посао а она урадила "мог" петла! Готов, леп у својој раскоши као прави правцати, само је фалило да закукуриче!
Ја трљам окице, не верујем...
Да ли је могуће...
Да ли је могуће...
Господе Боже, што сам се збунила, ни замуцала нисам, само сам ћутала отворених уста...
Како се сирота моја мајка потрудила... Она се толико разиграла и дала у то, да то уради на послу, док ради са људима и парама од 7.00 ч. а већ је све било готово у 8.30 ч.
О Господе Боже... Само кад се сетим, како је изашла из поште, још да погледа по травњаку имали ли још шта занимљиво да прилепи на рад.
А ја...
Ћутим, ли ћутим...
Убила ме срамота што нисам малтене ни запамтила шта имам за домаћи задатак... Само сам се сетила да имамо 2 недеље форе то да урадимо.
А мени моја мајчица одмах направила...
Јој Господе Боже, како је она имала у својој души велику лепезу шарених боја... Тако је била весела и разиграна кад смо '94. доселили у њено село, макар живели нас троје у најмањој кућици на свету, али само да је наша и да смо сво троје на окупу. Живела је за ту срећу, зато ју је ништа није могло спречити да се било шта уради. Зато није тада видела неку препреку, брану да се нешто не уради. Све је грабила сама да уради. Њена наследна црта креативности је долазила све више до изражаја. Њени Благојевићи сви имају у рукама велики дар креативности, а поготово цела мушка грана прави читаве склуптуре од дрвета. Шака, женско тело са свим верним облинама или пукша да се изреже у дрвету - им је најмањи проблем. Преко зиме они само нижу своје радове од тог талента. Ја никада то нисам пробала, ко зна, можда и ја то умем, али... Каква сам лења, открићу тај таленат у позним годинама.
Али моја мајка срећа није била лења. Била је тада препуна живота. Препуна ентузијазма у својим дивним ретро хаљинама. Враћам се покуњена из школе а она ми иде у сусрет у раскошној розе хаљини на црне туфне, црна крагна, такав кајиш, ташна у руци, ципеле... Озари ме у моменту, да ми снаге та слика и призор... Као Мерлин Монро да сам угледала док раздрагано шета њујоршким авенијама које су обојене топлом жутом јесени, а не да је у питању сеоска стазица од школе до куће.
Уживали смо и у јесени док смо живели у граду. Водили су ме наизменично у шетње да ли по крају, Кертварошу, или на игралиште иза школе или до центра града... Моја Суботица је одувек била питома и мирна, наши суграђани су радо увек уживали у јесени, ма колико она некада уме да буде тмурна. Тада је радила чувена Зелена фонтана, Равел, Београђанка, Робна кућа Центар... Ах колико ме је мајка пута водила по бутицима и куповала квалитетне костиме и комплете, које и ја данас радо носим у пословним приликама.
А сада...
Волим увече да се прошетам центром...
Имамо романтичну расвету дуж целог корзоа, шеталишта и у ширем центру града...
Зађем кад кад по радњама, више по књижарама па седнем у локални кафић који одише барокним стилом. Кад су реновирали тај део старе палате, одмах сам ту дотрчала и нашла "своје" место - сто за двоје, покрај прозора одакле могу да гледам шеталиште и овај пут неку другу фонтану, док са саговорником(цима) испијам увек једно те исто - чај од јабуке са циметом.
И јесен за мене може да почне.
И да се препустим маштањима, да сам можда некада у неком прошлом животу у овој палати долазила на балове и плесала валцере од јесени до пролећа, када би њихова сезона трајала на радост многих фрајли и џентлмена.
Ах...
(крај септембра 2018.)
Коментари
Постави коментар