Зашто мој знак ћути?

Имам ли ја знак?
Који ли беше?
Како му је име?
Како га тумачити?
А када ће он деловати?
Хоћу ли то чудо још дуго...?
Хоћу ли га уопште доживети...

Да Живот Наслов по рођењу. Роман пишеш сам.
Није претерано интересантно. Ретко ко је сам себи инспирација. Она ти можда дође ненајављено. И шта онда чинити?
Да ли држати перо у руци или направити паузу? Ако га задржиш, много ћеш исписати квалитетних страница, али инспирација може да испари брзином муње, као прелест да буде, малтене као да није ни постојала. Ако ли перо пак одложиш на неко време... ризикујеш. Или да овлаш запишеш неку тамо белешку или да чак ни не напишеш ништа - где си био, шта си радио - блеја...

Имам ли ја свој знак?
Који је мој печат?
Јесам ли ја као неко...
Као неко...
На пример...
На пример...
Ето, да, баш као она!!!
Хм... је ли морално имати узор? Је ли морално имати баш њу за узор?
Као прво, могла бих да избацим то "морално" пребацивање себи. Да га бацим одакле је дошло. Из оне масе задужене за етикетирање.
Ех...
А да ли бих се ја могла носити са теретом, тортуром таквог живота?
Хм, да... нису нам плећа иста.
Нити иста памет, нити исто срце.

А могу ли и ја дотаћи звезде?
Хоћу ли и ја једном одскочити?
Зашто мој знак ћути?
Како...
Ма како...
Јел' треба да га протрљам?
Како ли покренути његову чаролију...

А не, не, не!
Ако је од Бога онда је благослов а не чаробњаштво.
Значи, не могу сама ништа...

А што не могу сама? Зар још нисам спремна за ту авантуру?
Па шта ми фали?
Зар оволико бура није било довољно?
Које још тестирање морам проћи?

Ја бих... ја бих - све!
Сад и одмах.
И тачка.
Ни мачка.
Хоћу.
Све што немам.
Хоћу... још више својој души да пружим.
Хоћу да јој подарим пространства.
Хоћу да је упознам са вредностима.
Хоћу да је појим на изворима којима сам јој обећала.
Нећу да је неизневерим. А време цури, све се бојим како она сирота доживљава неиспуњење... А није она сиротица ништа крива, само је имала топле, пуне оке радости и надања. Ништа није вредно као душа. Њу да ми је задовољити, а мени како буде.
Знам да је нисам изневерила. Знам и осећам то. Као и онда оно што сам обећала - да ћу извући дављеника из вира па сам га извукла.Тако и ово. Дала сам обећање. Испунићу га. Не смем више да сумњам у Време. Време је мојој души сестрица. Оне се сигурно воле и разумеју. Сигурно више него што и могу да предпоставим. Само ето... та нека сумња ми се јави... Валда је нама, земљаноколикима она нормална.