,,Мој штедиша!"... а ти мој крадљивац 💕
Од онолике надмености прошле недеље никако да дођем к себи и да се вратим у своје токове. Ево већ 7. дан наступа а ја ништа не радим од мојих обавеза како сам планирала. Уф, 'ајде бре Тијана долази к себи!!! Прекјуче имам неки састанак, траже од мене оно шта се и очекује а ја... као дете би' вриснула: ,,Пустите ме, не могу ја то!!!".
Баш су ме они пацови исцрпели.
Но, дошло јуче... Дошло мојих пет минута. Богу драгом хвала!!! Kадa је утонула негде дубоко она галама само је почело све од себе... Спремање стана, простора, папира, фасцикли, предмета, припремање материјала, роковници, шарене налепнице, ох то сам она ја!!! Напокон!!! Дошла снага аждаје! :D
Ручала, направила десерт... ох, ту се мало цимнем... односно, емоција... Моја и његова успомена. Но... Тијана, шта ти је, неће доћи. Дај ради.
Е толико имам тих неких малих обавеза које сам обећала себи да ћу да завршим пре овог круцијалног предмета. Њему се баш морам посветити, зато толико све сређујем около само да се растеретим и све професионално урадим. Ај помози Боже.
Пијем и другу кафу, да, ја која сам је пре пар година оставила. Пијем сад опет као док сам била активни студент. Па и сада сам, ипак сам на Бизнис академији(ци). Завршавам и последњи пано, све беспотребне папире сам бацила у канту. Вести се завршавају и ја се радујем што видим да казаљке показују тачно 18 ч. Тада увек почиње моја ментална снага. Тада почиње "моја смена", то је било време када се искључујем из стварног света и посвећујем се књизи до зоре. Тада је најслађе, све полако тоне у сан, завршавају се све битне ствари, тензије спласну, могу бити мирнија и преданија материји.
Држим последњи пут телефон у руци да му угасим звук кад оно... (како и зашто баш у том тренутку се такве ствари по дифолту дешавају ја не знам, нЕсам паметна)... зове другарица! Рекох од куд ти сада?
- Хајде долази до мене, возим те, идемо у ресторан!
- Чекај, жено... зар ти не идеш у ноћне смене?
- Ма пакуј се, долази, хајде да се зезамо!
Ајме...
Не размишљам се, само махинално се дотерујем, летим по стану са шминком, тражим чизме, бунду, ешарпу и шибам до ње! Јаоооо што волим кад ме обрадује кад је тако радосна! Трчим јој као блесава, као да је нисам видела годину дана а не можда 2-3 недеље.
- Еј мачко, идемо... Имала сам слободне дане, вечерас ми је последње слободно вече, идемо у град нешто да завршим па се зезамо.
- Важи се!
Јако се волимо. Волимо се, јер су ми били ту када сам све моје изгубила. Били су ми породица, били су ту да ме загрле, скувају топли напитак, да причамо сатима, да кафенишемо данима а да не испричамо једни другима све шта се десило од претходног сусрета. Волели смо се годинама у назад, они моју бабу и деду никада нису могли да забораве, са мојом мајком су још били бољи а ја кад сам остала без породице без двојбе су ми се нашли.
- Па где си била онај дан, сво троје смо те тражили, само си пустила смс да си на састанку.
- Јој, ништа ме не питај... од како сам се вратила из Русије имам гомилу састанака... Ни сама не знам више ни којим поводом ни ко су ти људи ни шта хоће од мене... Мислим да сам се после спаковала и отишла први пут после два месеца или три, на село... Цео викенд, еј знаш како сам спавала, као топ!
- Ми те звали, била је цела породица на окупу, правили смо паприкаш. Увек ти је Душанка вадила кромпир, док ми поједемо цео лонац!
А јесте...
Јесте, вала...
Било је тако...
Моја Дуки...
Увек је мени вадила кромпириће и пасирала са виљушком. Моја баба. Моја нана. Моја бабушка. Боже, колико ме је та жена пазила... Да да Бог драги свима такву жену, мајку, баку, краљицу као што је она била мени... Толико неко да ме штити и воли, да никада ништа не прокоментарише, само по инерцији...
Живела је за нас, децу, потомке, никада више после развода није хтела да се уда... Нити је икада могла да разуме људе који поред рођене деце могу да ступе у други брак, другу породицу. Она је нас проклето много волела и штитила од себе.
Проклето лепо!!! Проклето толико да и ми односно ја пожелим таква горштанка у томе да будем! Била је права Озренка, што кажу без хвалоспева, без претераног мажења, више бих то све окарактерисала као заштиту... Била је језиво енергична кад чује да нам неко нарушава мир, заболи је срце, ваљда се сети како је она ту сама на северу Бачке а Озрен далеко... И иде она као неки маршал, брани нас, појави се пред дотичним људима и каже тако и тако стоје ствари. Ми забезекнути... Никога се није бојала до Бога!
,,Стварно си тош урадила? - Да, наравно, све за децу!"
Да ми је... да ми је... да имам такву заштиту бар још једном у животу... У овом јебеном животу... Који је претежак... Какве све глупости морам да елиминишем, од каквих проблема и кретена не могу слободно да заплачем... Јер су ми улили страх у кости...
Е таква је била моја Дуки... могла сам поред ње да се смејем, да никада не помислим да може неко да ми науди, да ми се испречи. Иако по свом верском убеђењу верујем да је она сада анђео на ономе свету, не смем да јој се обратим ни као анђелу... Толико се сиротица моја уморила за живота... Нека се сад одмори, заслужила је... Нећу Тамо да јој нарушавам заслужени мир...
Никад то није изговорила, али ја знам, ја знам... Дубоко у себи све знам, знам шта је моја сиротица са марамом на глави, завезаној целог живота, све преживела од како је пошла за деду са 17 година...
Све знам... све и она је знала о мени.. никада једна другу нисмо осуђивале, све смо радо делиле, сваку информацију, сваку тајну, тајне које се преносе с колена на колено, тајне њених покојних другарица, све ми је баба поверавала...
Умеле смо да плачемо над проклетом женском судбином и невероватном снагом и храбрости коју имаш око 20те године... Била је једина жена на овоме свету којој сам се дивила, са којом сам се свађала (е због овога има да горим у паклу јер сам у њој гледала другарицу а не бабу) са којом сам се у потоцима суза мирила, којој сам увек држала страну (па би ме мама сто пута грдила како ћу због тог свог става "главом кроз зид" да страдам) а шта сам друго могла... Болео ме је до бесвести њен развод и онда кад је она у питању, била сам у стању у зубима да носим, само ако се неко намерачи на њу.
Она је била прва и једина која је скочила метар од земље од среће кад сам се родила! Ја прва, њено унуче, да ме добије на пар дана пред 40ти рођендан, ђе ћеш веће среће...
Е моја Дуки... Јадница, колико је тада плакала од среће после је плакала од туге кад ми је рекла: ,,Шта си ти све морала да проживиш до 20тог рођендана... не може баба да не заплаче...", а нисмо знали шта ме још чека... у наредној деценији.
Зато је почела све чешће да изговара: ,,Е да ми је тебе да видим срећну па да умрем."
Никада ме није осуђивала, увек ми је била јатак, аман за све. Стално ме је терала у живот. Стално је понављала да она ни за чим не жали у свом животу јер је све урадила како је хтела у том тренутку, била је превише јака да би довека била покорна родитељима, дрзнула се и отишла за старијег момка. Покушали су да је спрече и врате, али они су већ далеко одмакли на воловима на путу за далеки Срем... Знала га је цео живот и наједном га није више виђала у крају. После неколико година, судбински се сусретну пред дућаном, он ју је само кратко питао би л' би пошла за њега а она без двоумљења пристаде...
Зато оно што сам ја урадила у свом љубавном животу наспрам њеног је лимунада. Зато никада није била на маминој страни већ на мојој. ,,Па дрмни својом главом, шта те брига!" и после тога никада није уследила иронична опаска или неко саркастично предвиђање будућности. Не, она се увек ту заустављала. И оде нешто да ради у дворишту или око стоке! Била је Дуки жена и по.
Само моја Дуки. Само моја...
Која ми највише недостаје на овом мучном свету...
Јебених 6 месеци је прошло, па ја да цркнем... бојим се да ћу од оволиког бола добити њену астму, хроничну. Не дај Боже...
- Зар је већ толико прошло? Ајме Тићо моја...
- Ништа ме не питај...
- Колико би сада баба скакала од среће да зна колико имаш посла...
- Ах... не вреди на тај начин да размишљам и маштам, само нека је она срећна Тамо.
- Идемо сада код мене на топли чај. Волиш ли брусницу?
- Обожавам!
Кува чај, у кухињици коју све ми њене другарице обожавамо јер је тако мала а фино уређена. Палим музику, нашла сам народни микс. На тенане се испричамо, онако сетно само за нашу душу, разменимо тајне типа имаш ли друга, а најбољег друга, а друга за љубав. Рекох моји су сви препуни љубави, поготово они други, с њима у последње време чешће излазим - не бојим се да ће мене мувати, верни су својим јачим половинама.
- Јао бре Тићооооо...
- Озбиљно ти кажем, не зезам се.
- Хеј а да идемо код секе? Сад су сигурно тамо сви на окупу.
- Јаоооо...
- Шта би?
- Па куд ћу оваква?
- Не разумем, шта ти фали?
(знам ја врло добро шта ми фали, знам тачно шта МЕНИ фали НА МЕНИ због једног пара плавих очију)
- Ма добила сам, па сам сва никаква... а и ово влажно време баш утиче на моју косу... Ем ви пушите, а ја сам јако осетљива...
(више не лажем par excellence него за златну олимпијску медаљу)
- Јооооој, пиле мамино, како ли те Гога навикла на стаклено звоно!
- 'Ајмо овако, одиграј једну игрицу на екрану, таман док се ја мало "приберем" и идемо.
- Важи, може!
Да...
Таман посла да дозволим себи да се појавим као метла... па макар то била спонтана седељка у комшилуку. Мада се наше спонтане седаљке обично завршавају са рукицама у вис, живом свирком, поручивањем не песама него торте и пице, а пиће олако набавимо у оближњим дисконтима.
Као што сам пре говорила, није мени било битно, никада, да будем дама, али кад је у питању ОН (!!!!!!) ПА ТУ ВАСКРСАВАМ МОМЕНТАЛНО!!!!!!!
ОДМАХ ЖИВНЕМ, ЗНАМ ШТА ЋУ ОБУЋИ А ДА ТО ДО САДА НИЈЕ ВИДЕО НИТИ ПИПНУО, СВЕ ЗНАМ У МИКРОСЕКУНДИ И КАКО ЋУ ЗАЊИХАТИ ЂЕРДАНИМА КАД ПРОМОЛИМ НОС ИЗА ВЕЛИКЕ КАПИЈЕ! САМО МИ ГА ДАЈ У "НАЈАВИ"!!!
Боже... може неко и кретен да испадне према мени ја ћу опет да опростим и полудим за њим...
,,Само буди срећна, то је најбитније", јоооооој Дуки, ти и твоје речи, само ми одзвањате у глави!!!
'Ајде де... па то је благослов... ваљда... ваљда онда могу...
Добијам крила на месту где ме је љубио, прах чаролије је посут на мене и већ се у наредном трену вртим пред огледалом у танком-црном-кратком (па наравно... још свиленом) хаљинчету. Хладно, студено напољу, дувају и ветрови после оног снега, ма нећу ове дубоке најлонке... са халтерима ћу. И онај комплетић испод што воли. <3
А знам га, заспаће ми на грудима, боље ту да га задржим целу ноћ, кад ми се спусти главом на стомак сутрадан ми одмах почне паметовати како сам мршава и да је пропао кроз њега. А мислим се, што онда ниси изабрао оне што им стомаци преливају преко струка, већ мене која имам пешчани сат од кад знам за себе. И Гордану која ме од најранијих дана терала да тренирам!!!
Е да, морам и овај крст да ставим, није видео... донела сам га из Мајке Русије. Ставићу и ову бројаницу. И оне минђуше... Е сада сам стварно шљаштећа и превише за седаљку, спонтану! Скидај све. Три ствари задржавам. Облачим кожњак и нове дубоке црне чизме. Њих још није видео. А тек што има да се обрадује кад чује за колико сам их пазарила... увек ме загрли и пољуби говорећи: ,,Мој штедиша!" а мени нема већег признања и задовољства од његовог поноса!!!
Наравно на "журку" упадам прва, заносно са осмехом Џулије Робертс као да сам добила премију на Лотоу и као да сам дошла са позивницом а оно... нит' јаре нит' паре. Само осмех. С којим бих могла да покорим цео свет!
Наполеон? Ко то беше?
Поздрављам се, рукујем, грлим, љубим са свима, а њега... најспорије... љубим, у образ. И идем даље. Код радијатора. Па смрзнућу се у овој танкој подсукњи. Заправо није то хаљина, преко иде нека чипка широка као звоно, ал' сам је одсекла, шта ће ми то сад кад он треба да буљи у мене?! Ушићу је сл. пут.
Ох, после пар минута седа ближе мени. Значи да је већ попио тј. пола посла ми је већ завршено!
Yeeeees!
Гледамо се у зенице, ја не могу дуго да издржим ни са осмехом ни са тишином, прва га питам, тепајући: ,,Мојим?"
Клима главом лево десно, проговара:
- ... лепа си.
- Ох хваја мико мој...
- Хоћемо?
- Шта бре... чекај мало...
- Шта?
- Дај мало да поседим и попијем...
- 'Ајде, 'ајде као да ће ти оне замерити, идемо.
- Чекај бре, не можемо тако... 'ајде и да се мало веселимо.
Па човече драги... Могу ли се ја једном појавити међ' људима а да ме ти одмах не склањаш... Па како је то посесивно, мајко мила...
Звони му телефон, јавља се невољно.
Хвала Богу, њега ако неко не салеће са глупим разговорима на весељима онда га сигурно неко тражи на телефон. У међувремену ми прилазе трећа и четврта, причамо, а он јадничак кад је завршио позив, стао па не зна шта ће, па погледа у под па приђе ми два корака, па завуче лице у мој врат и косу.
,,О мазо моја!"
- Нема веће мазе и добрице од њега! - добацује трећа.
А ја шта ћу... само осмех на широко и задовољно кикотање.
Зато што није само маза, већ моја маза.
- 'Ајде немој пред свима...
- Дођи вамо...
Спушта ме код себе у крило.
Стеже у струку. Док помера десну шаку са мог десног дела струка, јер ме је обгрлио, хаљиница се диже.
- О вид' вид' мале... а где сте биле пре него што сте дошле овде?
- Биле до ресторана па на чају и ево нас.
- Лажеш. Са мном нећеш да се дружиш а са другима идеш...
- Није тачно...
- Нема везе. Ја ти опраштам. Јер те волим. Јер те требам. Тићо.
- Ох мило моје...
Боже, како волим у оваквим тренуцима да га загрлим, обрглим много мршавијим рукама од његових и пољубим. Сва се затресем од драгости. И поносно му се извијам у крилу јер нема срећније девојке од мене у овом моменту!
Волим га, волим до лудила. До оног лудила до ког знамо једно друго да доведемо па се удаљимо, а онда само са 1 појавом пред очима тј. face to face све заборављамо. Малтене целе године да нисмо улазили у директни сукоб кад смо очи у очи једно пред другим. Толико је све небитно кад се угледамо. Да ли је могуће да је оно све било толико тривијално колико и сами виртуелни свет?
Кад се умемо волети као клинци... који не желе, одбијају по цену живота да се одвоје једно од другога. У тим тренуцима одбија све друге који хоће да му приђу и мене води за руку. А другом показује да ћутим и будем тиха. Застајемо код првих кола на паркингу, наслања се на њих да би ме бар мало привукао и наслонио на своје тврде као камен груди, и пољубио тако сочно... Тако моћно... И тако слатко... Сласно, сочно и без пуно буке.
Мир, тишина, ноћ, нема никога а он ме држи у "том хаљетку циркуске јахачице". Полако прелази на раме, открива га, лечи ми сваки ожиљак на њему...
Убрзано већ дишем, благо отворених усана, све имам утисак да ми је доња усна отежала од узбуђења, као да је већ натечена...
Диже поглед, види да сам се погубила и затим оно његово... чувено. Да ме смири и улије поверење, да ће све бити у реду, да се не бринем... Подиже ме, у стомак да ме пољуби...
- А видим, брате, вежбаш снагу!
- Хм...
Изненада нас прекида мушки глас. Немам појма ко је то. Кратко се поздрављају, ја се благо смешкам. Упућује га на онај тамо улаз, каже да су остали већ ту.
А мени узима десну шаку и опет показује прстом на носу и уснама да ћутим. И даље.
Краде ме.
Побегуља.
У моменту се уживим као шипарица од 16 лета, кад долази по њу стасит момак да је украде јер нема довољно блага овога света да плати њену младост и лепоту а може да се закуне да је жели и воли више него све што се на овоме свету цени и поштује као светиња.
Е тако он мене краде. Тако се осете те тешке емоције. Није страст више присутна. Она је била на почетку вечери када ме је угледао, када су му зенице тражиле обрисе мога тела испод гардеробе.
Ово су емоције које се не морају напипати у ваздуху.
О њих удараш, остајеш без даха, о њих моментално падаш у несвест.
И у кревет. <3
Баш су ме они пацови исцрпели.
Но, дошло јуче... Дошло мојих пет минута. Богу драгом хвала!!! Kадa је утонула негде дубоко она галама само је почело све од себе... Спремање стана, простора, папира, фасцикли, предмета, припремање материјала, роковници, шарене налепнице, ох то сам она ја!!! Напокон!!! Дошла снага аждаје! :D
Ручала, направила десерт... ох, ту се мало цимнем... односно, емоција... Моја и његова успомена. Но... Тијана, шта ти је, неће доћи. Дај ради.
Е толико имам тих неких малих обавеза које сам обећала себи да ћу да завршим пре овог круцијалног предмета. Њему се баш морам посветити, зато толико све сређујем около само да се растеретим и све професионално урадим. Ај помози Боже.
Пијем и другу кафу, да, ја која сам је пре пар година оставила. Пијем сад опет као док сам била активни студент. Па и сада сам, ипак сам на Бизнис академији(ци). Завршавам и последњи пано, све беспотребне папире сам бацила у канту. Вести се завршавају и ја се радујем што видим да казаљке показују тачно 18 ч. Тада увек почиње моја ментална снага. Тада почиње "моја смена", то је било време када се искључујем из стварног света и посвећујем се књизи до зоре. Тада је најслађе, све полако тоне у сан, завршавају се све битне ствари, тензије спласну, могу бити мирнија и преданија материји.
Држим последњи пут телефон у руци да му угасим звук кад оно... (како и зашто баш у том тренутку се такве ствари по дифолту дешавају ја не знам, нЕсам паметна)... зове другарица! Рекох од куд ти сада?
- Хајде долази до мене, возим те, идемо у ресторан!
- Чекај, жено... зар ти не идеш у ноћне смене?
- Ма пакуј се, долази, хајде да се зезамо!
Ајме...
Не размишљам се, само махинално се дотерујем, летим по стану са шминком, тражим чизме, бунду, ешарпу и шибам до ње! Јаоооо што волим кад ме обрадује кад је тако радосна! Трчим јој као блесава, као да је нисам видела годину дана а не можда 2-3 недеље.
- Еј мачко, идемо... Имала сам слободне дане, вечерас ми је последње слободно вече, идемо у град нешто да завршим па се зезамо.
- Важи се!
Јако се волимо. Волимо се, јер су ми били ту када сам све моје изгубила. Били су ми породица, били су ту да ме загрле, скувају топли напитак, да причамо сатима, да кафенишемо данима а да не испричамо једни другима све шта се десило од претходног сусрета. Волели смо се годинама у назад, они моју бабу и деду никада нису могли да забораве, са мојом мајком су још били бољи а ја кад сам остала без породице без двојбе су ми се нашли.
- Па где си била онај дан, сво троје смо те тражили, само си пустила смс да си на састанку.
- Јој, ништа ме не питај... од како сам се вратила из Русије имам гомилу састанака... Ни сама не знам више ни којим поводом ни ко су ти људи ни шта хоће од мене... Мислим да сам се после спаковала и отишла први пут после два месеца или три, на село... Цео викенд, еј знаш како сам спавала, као топ!
- Ми те звали, била је цела породица на окупу, правили смо паприкаш. Увек ти је Душанка вадила кромпир, док ми поједемо цео лонац!
А јесте...
Јесте, вала...
Било је тако...
Моја Дуки...
Увек је мени вадила кромпириће и пасирала са виљушком. Моја баба. Моја нана. Моја бабушка. Боже, колико ме је та жена пазила... Да да Бог драги свима такву жену, мајку, баку, краљицу као што је она била мени... Толико неко да ме штити и воли, да никада ништа не прокоментарише, само по инерцији...
Живела је за нас, децу, потомке, никада више после развода није хтела да се уда... Нити је икада могла да разуме људе који поред рођене деце могу да ступе у други брак, другу породицу. Она је нас проклето много волела и штитила од себе.
Проклето лепо!!! Проклето толико да и ми односно ја пожелим таква горштанка у томе да будем! Била је права Озренка, што кажу без хвалоспева, без претераног мажења, више бих то све окарактерисала као заштиту... Била је језиво енергична кад чује да нам неко нарушава мир, заболи је срце, ваљда се сети како је она ту сама на северу Бачке а Озрен далеко... И иде она као неки маршал, брани нас, појави се пред дотичним људима и каже тако и тако стоје ствари. Ми забезекнути... Никога се није бојала до Бога!
,,Стварно си тош урадила? - Да, наравно, све за децу!"
Да ми је... да ми је... да имам такву заштиту бар још једном у животу... У овом јебеном животу... Који је претежак... Какве све глупости морам да елиминишем, од каквих проблема и кретена не могу слободно да заплачем... Јер су ми улили страх у кости...
Е таква је била моја Дуки... могла сам поред ње да се смејем, да никада не помислим да може неко да ми науди, да ми се испречи. Иако по свом верском убеђењу верујем да је она сада анђео на ономе свету, не смем да јој се обратим ни као анђелу... Толико се сиротица моја уморила за живота... Нека се сад одмори, заслужила је... Нећу Тамо да јој нарушавам заслужени мир...
Никад то није изговорила, али ја знам, ја знам... Дубоко у себи све знам, знам шта је моја сиротица са марамом на глави, завезаној целог живота, све преживела од како је пошла за деду са 17 година...
Све знам... све и она је знала о мени.. никада једна другу нисмо осуђивале, све смо радо делиле, сваку информацију, сваку тајну, тајне које се преносе с колена на колено, тајне њених покојних другарица, све ми је баба поверавала...
Умеле смо да плачемо над проклетом женском судбином и невероватном снагом и храбрости коју имаш око 20те године... Била је једина жена на овоме свету којој сам се дивила, са којом сам се свађала (е због овога има да горим у паклу јер сам у њој гледала другарицу а не бабу) са којом сам се у потоцима суза мирила, којој сам увек држала страну (па би ме мама сто пута грдила како ћу због тог свог става "главом кроз зид" да страдам) а шта сам друго могла... Болео ме је до бесвести њен развод и онда кад је она у питању, била сам у стању у зубима да носим, само ако се неко намерачи на њу.
Она је била прва и једина која је скочила метар од земље од среће кад сам се родила! Ја прва, њено унуче, да ме добије на пар дана пред 40ти рођендан, ђе ћеш веће среће...
Е моја Дуки... Јадница, колико је тада плакала од среће после је плакала од туге кад ми је рекла: ,,Шта си ти све морала да проживиш до 20тог рођендана... не може баба да не заплаче...", а нисмо знали шта ме још чека... у наредној деценији.
Зато је почела све чешће да изговара: ,,Е да ми је тебе да видим срећну па да умрем."
Никада ме није осуђивала, увек ми је била јатак, аман за све. Стално ме је терала у живот. Стално је понављала да она ни за чим не жали у свом животу јер је све урадила како је хтела у том тренутку, била је превише јака да би довека била покорна родитељима, дрзнула се и отишла за старијег момка. Покушали су да је спрече и врате, али они су већ далеко одмакли на воловима на путу за далеки Срем... Знала га је цео живот и наједном га није више виђала у крају. После неколико година, судбински се сусретну пред дућаном, он ју је само кратко питао би л' би пошла за њега а она без двоумљења пристаде...
Зато оно што сам ја урадила у свом љубавном животу наспрам њеног је лимунада. Зато никада није била на маминој страни већ на мојој. ,,Па дрмни својом главом, шта те брига!" и после тога никада није уследила иронична опаска или неко саркастично предвиђање будућности. Не, она се увек ту заустављала. И оде нешто да ради у дворишту или око стоке! Била је Дуки жена и по.
Само моја Дуки. Само моја...
Која ми највише недостаје на овом мучном свету...
Јебених 6 месеци је прошло, па ја да цркнем... бојим се да ћу од оволиког бола добити њену астму, хроничну. Не дај Боже...
- Зар је већ толико прошло? Ајме Тићо моја...
- Ништа ме не питај...
- Колико би сада баба скакала од среће да зна колико имаш посла...
- Ах... не вреди на тај начин да размишљам и маштам, само нека је она срећна Тамо.
- Идемо сада код мене на топли чај. Волиш ли брусницу?
- Обожавам!
Кува чај, у кухињици коју све ми њене другарице обожавамо јер је тако мала а фино уређена. Палим музику, нашла сам народни микс. На тенане се испричамо, онако сетно само за нашу душу, разменимо тајне типа имаш ли друга, а најбољег друга, а друга за љубав. Рекох моји су сви препуни љубави, поготово они други, с њима у последње време чешће излазим - не бојим се да ће мене мувати, верни су својим јачим половинама.
- Јао бре Тићооооо...
- Озбиљно ти кажем, не зезам се.
- Хеј а да идемо код секе? Сад су сигурно тамо сви на окупу.
- Јаоооо...
- Шта би?
- Па куд ћу оваква?
- Не разумем, шта ти фали?
(знам ја врло добро шта ми фали, знам тачно шта МЕНИ фали НА МЕНИ због једног пара плавих очију)
- Ма добила сам, па сам сва никаква... а и ово влажно време баш утиче на моју косу... Ем ви пушите, а ја сам јако осетљива...
(више не лажем par excellence него за златну олимпијску медаљу)
- Јооооој, пиле мамино, како ли те Гога навикла на стаклено звоно!
- 'Ајмо овако, одиграј једну игрицу на екрану, таман док се ја мало "приберем" и идемо.
- Важи, може!
Да...
Таман посла да дозволим себи да се појавим као метла... па макар то била спонтана седељка у комшилуку. Мада се наше спонтане седаљке обично завршавају са рукицама у вис, живом свирком, поручивањем не песама него торте и пице, а пиће олако набавимо у оближњим дисконтима.
Као што сам пре говорила, није мени било битно, никада, да будем дама, али кад је у питању ОН (!!!!!!) ПА ТУ ВАСКРСАВАМ МОМЕНТАЛНО!!!!!!!
ОДМАХ ЖИВНЕМ, ЗНАМ ШТА ЋУ ОБУЋИ А ДА ТО ДО САДА НИЈЕ ВИДЕО НИТИ ПИПНУО, СВЕ ЗНАМ У МИКРОСЕКУНДИ И КАКО ЋУ ЗАЊИХАТИ ЂЕРДАНИМА КАД ПРОМОЛИМ НОС ИЗА ВЕЛИКЕ КАПИЈЕ! САМО МИ ГА ДАЈ У "НАЈАВИ"!!!
Боже... може неко и кретен да испадне према мени ја ћу опет да опростим и полудим за њим...
,,Само буди срећна, то је најбитније", јоооооој Дуки, ти и твоје речи, само ми одзвањате у глави!!!
'Ајде де... па то је благослов... ваљда... ваљда онда могу...
Добијам крила на месту где ме је љубио, прах чаролије је посут на мене и већ се у наредном трену вртим пред огледалом у танком-црном-кратком (па наравно... још свиленом) хаљинчету. Хладно, студено напољу, дувају и ветрови после оног снега, ма нећу ове дубоке најлонке... са халтерима ћу. И онај комплетић испод што воли. <3
А знам га, заспаће ми на грудима, боље ту да га задржим целу ноћ, кад ми се спусти главом на стомак сутрадан ми одмах почне паметовати како сам мршава и да је пропао кроз њега. А мислим се, што онда ниси изабрао оне што им стомаци преливају преко струка, већ мене која имам пешчани сат од кад знам за себе. И Гордану која ме од најранијих дана терала да тренирам!!!
Е да, морам и овај крст да ставим, није видео... донела сам га из Мајке Русије. Ставићу и ову бројаницу. И оне минђуше... Е сада сам стварно шљаштећа и превише за седаљку, спонтану! Скидај све. Три ствари задржавам. Облачим кожњак и нове дубоке црне чизме. Њих још није видео. А тек што има да се обрадује кад чује за колико сам их пазарила... увек ме загрли и пољуби говорећи: ,,Мој штедиша!" а мени нема већег признања и задовољства од његовог поноса!!!
Наравно на "журку" упадам прва, заносно са осмехом Џулије Робертс као да сам добила премију на Лотоу и као да сам дошла са позивницом а оно... нит' јаре нит' паре. Само осмех. С којим бих могла да покорим цео свет!
Наполеон? Ко то беше?
Поздрављам се, рукујем, грлим, љубим са свима, а њега... најспорије... љубим, у образ. И идем даље. Код радијатора. Па смрзнућу се у овој танкој подсукњи. Заправо није то хаљина, преко иде нека чипка широка као звоно, ал' сам је одсекла, шта ће ми то сад кад он треба да буљи у мене?! Ушићу је сл. пут.
Ох, после пар минута седа ближе мени. Значи да је већ попио тј. пола посла ми је већ завршено!
Yeeeees!
Гледамо се у зенице, ја не могу дуго да издржим ни са осмехом ни са тишином, прва га питам, тепајући: ,,Мојим?"
Клима главом лево десно, проговара:
- ... лепа си.
- Ох хваја мико мој...
- Хоћемо?
- Шта бре... чекај мало...
- Шта?
- Дај мало да поседим и попијем...
- 'Ајде, 'ајде као да ће ти оне замерити, идемо.
- Чекај бре, не можемо тако... 'ајде и да се мало веселимо.
Па човече драги... Могу ли се ја једном појавити међ' људима а да ме ти одмах не склањаш... Па како је то посесивно, мајко мила...
Звони му телефон, јавља се невољно.
Хвала Богу, њега ако неко не салеће са глупим разговорима на весељима онда га сигурно неко тражи на телефон. У међувремену ми прилазе трећа и четврта, причамо, а он јадничак кад је завршио позив, стао па не зна шта ће, па погледа у под па приђе ми два корака, па завуче лице у мој врат и косу.
,,О мазо моја!"
- Нема веће мазе и добрице од њега! - добацује трећа.
А ја шта ћу... само осмех на широко и задовољно кикотање.
Зато што није само маза, већ моја маза.
- 'Ајде немој пред свима...
- Дођи вамо...
Спушта ме код себе у крило.
Стеже у струку. Док помера десну шаку са мог десног дела струка, јер ме је обгрлио, хаљиница се диже.
- О вид' вид' мале... а где сте биле пре него што сте дошле овде?
- Биле до ресторана па на чају и ево нас.
- Лажеш. Са мном нећеш да се дружиш а са другима идеш...
- Није тачно...
- Нема везе. Ја ти опраштам. Јер те волим. Јер те требам. Тићо.
- Ох мило моје...
Боже, како волим у оваквим тренуцима да га загрлим, обрглим много мршавијим рукама од његових и пољубим. Сва се затресем од драгости. И поносно му се извијам у крилу јер нема срећније девојке од мене у овом моменту!
Волим га, волим до лудила. До оног лудила до ког знамо једно друго да доведемо па се удаљимо, а онда само са 1 појавом пред очима тј. face to face све заборављамо. Малтене целе године да нисмо улазили у директни сукоб кад смо очи у очи једно пред другим. Толико је све небитно кад се угледамо. Да ли је могуће да је оно све било толико тривијално колико и сами виртуелни свет?
Кад се умемо волети као клинци... који не желе, одбијају по цену живота да се одвоје једно од другога. У тим тренуцима одбија све друге који хоће да му приђу и мене води за руку. А другом показује да ћутим и будем тиха. Застајемо код првих кола на паркингу, наслања се на њих да би ме бар мало привукао и наслонио на своје тврде као камен груди, и пољубио тако сочно... Тако моћно... И тако слатко... Сласно, сочно и без пуно буке.
Мир, тишина, ноћ, нема никога а он ме држи у "том хаљетку циркуске јахачице". Полако прелази на раме, открива га, лечи ми сваки ожиљак на њему...
Убрзано већ дишем, благо отворених усана, све имам утисак да ми је доња усна отежала од узбуђења, као да је већ натечена...
Диже поглед, види да сам се погубила и затим оно његово... чувено. Да ме смири и улије поверење, да ће све бити у реду, да се не бринем... Подиже ме, у стомак да ме пољуби...
- А видим, брате, вежбаш снагу!
- Хм...
Изненада нас прекида мушки глас. Немам појма ко је то. Кратко се поздрављају, ја се благо смешкам. Упућује га на онај тамо улаз, каже да су остали већ ту.
А мени узима десну шаку и опет показује прстом на носу и уснама да ћутим. И даље.
Краде ме.
Побегуља.
У моменту се уживим као шипарица од 16 лета, кад долази по њу стасит момак да је украде јер нема довољно блага овога света да плати њену младост и лепоту а може да се закуне да је жели и воли више него све што се на овоме свету цени и поштује као светиња.
Е тако он мене краде. Тако се осете те тешке емоције. Није страст више присутна. Она је била на почетку вечери када ме је угледао, када су му зенице тражиле обрисе мога тела испод гардеробе.
Ово су емоције које се не морају напипати у ваздуху.
О њих удараш, остајеш без даха, о њих моментално падаш у несвест.
И у кревет. <3
Коментари
Постави коментар